Mр Лидија Мустеданагић је рођена 1964. у Београду. Проучава српску књижевност 20. века, пише књижевну критику, бави се музолошком делатношћу (сталне поставке:Српска књижевност 19. века (1997) и Међуратна књижевност 20. века (1998) на Сталној поставци Музеја Војводине у Новом Саду;Доситеј Обрадовић у Чакову (Румунија, 2001) и Милош Црњански у Чонграду (Мађарска, 2002); покретна самостална изложба Свет књиге, 2006. видео). Објављене књиге и др: Гротескни бревијар Борислава Пекића , 2002. (магистарски рад одбрањен на Филозофском факултету у Новом Саду, 2001); приредила Нови Сад, земљи рај и Нови Сад, земљи рај 2 (коаутор др Сава Дамјанов), 2003/2004; са Владимиром Митровићем објавила Водич кроз музеје и галерије Војводине 2002. као подлистак недељника Булевар за који је писала књижевну и ликовну критику, као и приказе изложби из различитих области. Друга, проширена верзија Водича (у коауторству са В. Митровићем), под називом Музеји и галерије Новог Сада и Војводине , објављена је 2006. (веб издање 2007). Текстове објављивала у Дневнику, Летопису Матице српске, Свескама, Зборнику за књижевност и језик Матице српске, Пољима, Раду Музеја Војводине, Књижевним новинама, Крововима, Књижевности, Српским народним новинама, Српском календару, Војвођанској сцени, Улазници, Корацима и др. Сарадник на пројектима МС:Биографски речник Матице српске и Лексикон писаца Југославије . Краће приказе документарног типа приређивала за телевизије Канал 9 и Нови Сад (данас РТВ).

Vladimir Mitrović (1964. Loznica) diplomirao na odseku za Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1989. godine. Od 1994. ima zvanje Istoričara umetnosti - konzervatora. Tokom prve polovine devedesetih godina radio u Opštinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Novi Sad gde je između ostalog učestvovao u pripremama, arhivskim i terenskim istraživanjima za izradu više urbanističkih planova. Bio je urednik kulturne rublike vojvođanskog političko-kulturnog časopisa Bulevar (1999-2002). Kao istoričar umetnosti, istraživač i konzervator radio na obnovi, konzervaciji i izradi dokumentacije za više sakralnih i građanskih objekata na širem području Novog Sada. Po opštem mišljenju jedan je od pionira izučavanja istorije arhitekture novijeg doba i posleratnog perioda na području Vojvodine. Autor je brojnih studija, tekstova, kataloga i izložbi iz oblasti istorije arhitekture XIX i XX veka u Vojvodini i Srbiji. Povremeno se bavi i likovnom kritikom. Tekstovi su mu prevođeni na engleski, nemački, mađarski, rumunski i francuski jezik. Posebno se ističu njegove studije o novosadskim arhitektima koji su stvarali između dva svetska rata kao i retrospektivne izložbe posleratnih arhitekata sa katalozima dobitnika Tabakovićeve nagrade arhitekture. Tekstove objavljivao u domaćim i stranim stručnim publikacijama, umetničkoj periodici, nedeljnoj i dnevnoj štampi. Između ostalog - Graditelji Novog Sada, druga polovina XIX - prva polovina XX veka (CD Rom, Novi Sad, 2001), Arhitekta Đorđe Tabaković (Novi Sad, 2005), Vodič kroz muzeje i galerije Vojvodine (sa Lidijom Mustedanagić, Novi Sad, 2006); Život posvećen arhitekturi: Milorad Milidargovć (Novi Sad, 2006, u pripremi). Dobitnik je nagrada ''Pavle Vasić'' za monografiju o Đorđu Tabakoviću i ''Ranko Radović'' za serijal TV emisija ''Kuća gradi grad – Arhitektura moderne u Novom Sadu'' (2006). Urednik je časopisa za arhitekturu i urbanizam DaNS (Novi Sad). Član je ULPIDIV-a i međunarodnog udruženja za proučavanje moderne arhitekture Do. Co. Mo. Mo. Živi i radi u Petrovaradinu. (vladkom@eunet.yu)

“… Obiman publicistički i naučni opus Vladimira Mitrovića, reprodukovan u stručnoj i naučnoj periodici, katalozima izložbi i na CD Rom-ovima, može se podeliti na nekoliko celina. Najveći broj tekstova, pogotovo oni najkvalitetniji, pripadaju oblasti arhitektonske istoriografije. Reč je o člancima preglednog i monografskog karaktera, pretežno posvećenim temama iz oblasti arhitekture XIX i XX veka u Vojvodini. Prošavši stroge recenzije, Mitrovićevi brojni radovi naišli su na povoljan odjek u stručnoj i kulturnoj javnosti. Stvaralaštovo arhitekata Tabakovića, Dunđerskog, Popovića, Kaćanskog, Molnara i brojnih drugih, istoriografski je evaluirano i reaktuelizovano upravo zahvaljujući Mitrovićevom upornom istraživačkom radu. To se odnosi i na brojne manje poznate arhitekte i graditelje iz Novog Sada i Vojvodine, obuhvaćene u njegovim sintetičkim osvrtima. Osim kroz autorske doprinose srpskih, ma|arskih, jevrejskih, nemačkih i ruskih arhitekata, Mitrović graditeljstvo minulih epoha razmatra i kroz različite tipove objekata, hramove, građansku arhitekturu itd. Drugu, takođe podsticajnu celinu Mitrovićevog opusa, obuhvataju brojni ogledi o vojvođanskim arhitektima u razdoblju posle 1945. godine. Treću celinu čine novinski tekstovi, posvećeni aktuelnim problemima u domaćoj i svetskoj arhitekuri i njenoj zaštiti publikovani u Dnevniku i Magzar Szo (1996-1999), kao i magazinu Bulevar (1999-2002). Od posebnog su značaja i Mitrovićevi prilozi o vojvođanskoj modernoj arhitekturi publikovani u stranoj periodici. Popunjavajući duboke praznine u istraživanju arhitekture u Vojvodini, Mitrović je tokom svog desetgodišnjeg rada postao jedan od njenih najkompetentnijih poznavalaca, tumača i kritičara. Sigurno kretanje kroz raznovrsne istorijske građe, izvore i aktuelne probleme, legitimiše ga kao zrelog stručnjaka, spremnog da i u oblasti zaštite umetničkih spomenika primeni stečena znanja i iskustva…” (Prof. dr Aleksandar Kadijević)